Игра ГО – Правила игре

и основне напомене о њој

“…То је нешто натприродно. Ако постоје жива бића на другим планетама онда она играју го”.

Емануел Ласкер, светски шаховски
шампион у периоду 1894-1921.

Го је мисаони спорт за два играча који је нарочито распрострањен у Источној Азији одакле и потиче. Али његова распрострањеност се осећа и у остатку света – игра се на свим континентима. Неки Го сматрају најстаријом игром. Па тако, кинески извори тврде да је Го настао око 2500 година пре нове ере и верује се да је Го стар око 4000-4500 година. Засигурно се може рећи да је најстарија игра која се до данас игра у неизмењеној форми. У литератури га први помиње Конфучије, који је Го препоручивао угледним људима ради вежбања интелигенције. Данас је Го најпопуларнији у Кини, Јапану и Кореји. Милиони играча у овим земљама баве се њиме као хобијем, занимањем или професионално. Након почетне експанзије у Кини, Го се у 7. веку наше ере преко Кореје проширио и у Јапан. А данас у Јапану постоје и високе школе за његово изучавање. Интересантно је да када је војсковођа Такугава ујединио Јапан 1602. године, наредио је да се оснују четири школе за Го у овој земљи. Сваке године би се представници ових школа такмичили, а победник би добио веома јаку позицију у држави, го-дороко (Министар за Го за наредну годину). Овај систем је подигао Го на нови и већи ниво, подижући његову популарност. Модеран професионални систем играња Гоа успостављен је у Кореји 1950. године, а у Кини 1978. То је значило да почињу постојати појединци који играју Го као професију, живећи и зарађујући од тога.

На далеком истоку се Го дуго третирао као уметност, а тек касније је добио статус мисаоног спорта.

Што се термина самог имена тиче, у Кини је за Го у употреби назив Веићи, Јапану Иго, а у Кореји Бадук. Правила по којима се игра Го су релативно једноставна што им даје привлачност и омогућава лакоћу учења.

ОПРЕМА ЗА ИГРУ Го се игра фигурама, које зовемо каменовима, црне и беле боје на табли за игру са мрежом од 19 вертикалних и 19 хоризонталних линија. Поља за игру су пресеци линија на табли. Постоје три стандарне величине табле за игру (9×9, 13×13, 19×19). Стандардна, велика табла – 19×19 има 361 пресек линија. Мање табле су добре за коришћење у првим фазама учења код почетника. Табла 19х19 изгледа овако:

Го табла 19x19

Један играч има црне, а други беле каменове. Сви каменови су исте вредности. Партија почиње на празној табли, са првим потезом који има играч који је власник црних фигура, а затим се потези играју наизменично.

У потезу играч поставља своју фигуру на било које празно поље на табли. Партија траје док играч не процени да више нема потребе играти и тада пропушта потез, препуштајући га противнику. Када оба играча пропусте потез (уобичајено је да кажу: “pass”, пасирају), партија се завршава и наступа фаза бројање поена.

Једном стављен камен на неко од поља табле, више се не помера до краја партије, сем што може у одређеним ситуацијама бити заробљен од стране противника и склоњен са табле.

ЦИЉ ИГРЕ Циљ игре је освојити већи број поена од противника. Поени се освајају на два начина: прављењем, то јест ограђивањем тероторија на табли и заробљавањем противничких фигура. Под територијом ћемо подразумевати део табле оивичен каменовима исте боје.

ТЕРМИНИ И ПРАВИЛА ИГРЕ

СЛОБОДА Два поља су суседна ако се налазе једно до другог вертикално или хоризонтално на табли, али не и дијагонално. Два или више каменова исте боје, који се налазе на суседним пољима повезани су и чине групу каменова. Свако слободно суседно поље сваког камена из групе је једна слобода те групе каменова. На илустрацији су показани примери група каменова и њихове слободе.

Када један камен или група каменова изгубе све слободе, противник их заробљава и склања са табле. Ово се постиже опкољавањем групе каменова, чиме се њихов број слобода своде на 0. Заробљени каменови на крају партије доносе по један поен ономе ко их је освојио. Следећа илустрација показује примере заробљавања једног или групе каменова.

НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО САМОУБИСТВО Камен не може бити постављен на таблу, ако ће након тог потеза остати без слобода, и не би заробио ниједан противнички камен. То значи да се не може заробити сопствени камен. Међутим, може се одиграти такав потез, уколико се каменом који се поставља заробљава бар један противнички камен. Тада се, уклањањем заробљених противничких каменова са табле, постављеном камену обезбеђује постојање слободе или више њих.

На примеру са претходне три слике Бели не може да игра потез на једино преостало поље које даје слободу његовој групи јер би тада цела група остала без слобода и извршио би самоубиство, али зато Црни може одиграти тај потез јер након њега ствара слободе постављеном камену.

КО ПРАВИЛО – НЕДОЗВОЉЕНО ПОНАВЉАЊЕ ПОТЕЗА Камен не може бити постављен на поље табле ако би начинио исту позицију као у претходном потезу. Овим се спречава наизменично понављање потеза и могућност вечног трајања партије. Оваква ситуација у игри се назива „ко“ и представљена је у следећем низу илустрација.

Нека је, на пример, позиција као на првој у низу од три илустрације и нека је Бели играч на потезу. Бели може да одигра потез означен са бројем 1, и том приликом заробљава црни камен. Али, ако би Црни желео да одигра потез означен са 2, заробивши бели камен који је управо противник одиграо, то би довело до понављања позиције. Дакле, Црном није дозвољено да одмах одигра потез на пољу где је камен означен бројем 2. Уместо тог потеза, Црни мора одиграти потез на неком другом празном пољу. Уколико и Бели одигра на неком другом пољу Црни може у следећем потезу да одигра на месту камена означеног са 2. Иначе, Бели је имао право у следећем потезу попунити ово “критично” поље и заштитити свој камен. Овакве позиције се називају “ко-борбе”. Оне су честе у партијама и јако важне за њихове токове.

СЕКИСеки је јапански израз који означава „узајамни живот“. Овај термин се у Гоу употребљава управо за такву позицију која омогућава истовремени живот две групе каменова различитих боја. Размотримо следећи пример. У горњем левом углу табле се налазе група од 4 црна камена и група од 3 бела камена и између њих два празна поља. Уколико би било који од играча одиграо на једном од њих, у следећем потезу би противник заробио читаву групу. Зато се овакве позиције, обично задржавају до краја партије, а територија коју ограђују ови каменови не припада ни једном играчу.

ЗАВРШЕТАК ПАРТИЈЕ И ЗБРАЈАЊЕ ПОЕНА Ако је последњи потез оба играча био прослеђивање, тј. “pass” (пропуштање потеза), партија је завршена и тада наступа фаза пребројавања поена. Оба играча уклањају са табле оне каменове које су заробили и који су остали мртви на табли и стављају их са каменовима који су заробљени у току партије и склоњени из игре. Играч добија по један поен за свако поље територије коју има и по један поен за сваки заробљени противнички камен. Играч са више поена је победник у партији. При коначном збрајању поена, Белом играчу се додаје још 6,5 поена. То је такозвани “коми”, или компензација Белом играчу зато што игра као други по реду, јер се сматра да Црни играч тиме што започиње игру има малу предност.

На пример, на слици која илуструје пример завршетка једне партије, територије Бели и Црног су означене белим и црним кружићима. Једно поље је означено са X, то је такозвана неутрална територија, и она не припада ни једном играчу. (За неутралну територију увек важи претходно наведено.) Пребајањем би дошли до тога да Бели, на основу територије има 27 поена, а Црни 41 поен. На то би се додали и поени које су један и други у току партије заробили и 6,5 поена за Белог.
Уколико се на крају партије догоди да у ограђеној територији остане један или више противничких каменова и они се третирају заробљеницима и називају се мртвим каменовима. Дакле, неки каменови су мртви уколико није могуће спречити притивника да их зароби.

Позиција која је претходила претходној слици,

пре укалњања мртвих каменова

Два црна камена и један бели означени са „X“, на претходној слици, су мртви, док су остали каменови живи. Сви преостали каменови су живи. Уопштено, живи су сви они каменови које противник не може да зароби. Па тако, када се партија заврши и уследи фаза пребрајања, за све каменове на табли се одређује да ли су мртви или живи. Мртви се уклањају и додају заробљеницима, а живи остају на табли градећи зидове територија.

ОСНОВНЕ ТЕХНИКЕ ИГРЕ

ЖИВЕ ГРУПЕ КАМЕНОВА Веома важан сегмент учења Гоа и касније играња ове игре је знање и процењивање о томе које групе на табли су живе а које не. Живе су оне групе које противник не може заробити. Могло би се рећи да је основни принцип о томе да ли је нека група жива или не, податак да ли она поседује, такозвана, два ока, а под њима ћемо подразумевати два одвојена слободна поља у оквиру ограђене територије. Следећа илустрација показује више група од којих су неке живе, а неке не.

Посматрајмо групе каменова међу којима су каменови са ознакама Е, F и G. У свакој од ових група постоје по два слободна поља. По правилу да се не може одиграти потез након кога би камен остао без и једне слободе, Црни не може ни на који начин освојити групе F и G, а Бели групу Е. Овакве групе су живе и територије које оне окружују доносе поене.

Са групама у којима су каменови означени са А, B, C и D ствари стоје другачије. Наиме. Црни може у једном потезу заробити камен А, а у следећем и остатак групе. Исто је и са групом B. Бели једноставно у једном потезу може заробити групу од три камена у којима је камен B, а у неком следећем потезу и остатак црних каменова којима је преостало само једно око. Група у којој је камен C је група са једним оком и њу Бели једноставно може заробити једним потезом на празном пољу у центру групе. Слично је и са групом D. Код ње нема простора за прављење два ока. Ако на потез Црног на једно од празних поља Бели уопште одговори, Црни ће у наредном потезу бити у ситуацији да зароби целу групу.

Аутор текста: Вељко Ћировић